O malim svinjarijama i ponešto lijepo
NeMresBilivit
Tour d´Blog

j u n k y a r d d a w g

htio bi biti dežulović
► m i s l i   d n e v n i k
neće zajebat
► v i o l a n t e 2 2 2
jasno je zašto je
obožavam
s a m o - n i n a
traži i pronaći će
slucajnenuspojave
prototip koji ide u seriju
w h i s p e r e r
kao ja
b a g r e m - p r u t
tko zna - zna
p o k o s n i c a
to je za mene, onako baš!

k o l i b r a
još nešto za mene
...
n i s a m j a
ne bi smetalo da jesam

l o s t w a y s
tako nekako zamišljam
svog buraza kog nemam

m a r l a
čak je i mene uspjela
zainteresirati za modu


Pisalo se nekada...
Definitivno odustajem od
Ja nisam u N A T O !!!
Zašto meni ne smeta
     Jakša Cvitanović Cvik
Božić sa Michelle Obama
 Muškarci su nasilni i
     točka! Ustvari uslkičnik.

 Ukida se B l o g e r.hr!!!
 V a n   s   p a p o m ! ! ! 
 O d  s a d a  g o v o r i m
      s r p s k i  ! ! !

 Sve po spisku... sad dal
      Mesiću il Sanaderu...
      s v e j e d n o !
 R a s p a d   o b i t e l j i
      2. d i o

 R a s p a d   o b i t e l j i
      1. d i o

 Tata ti jugonostalgičar,
      definitivno!

 Tata ti jugonostalgičar,
      2. d i o

 Tata ti jugonostalgičar,
      1. d i o

 U  v a š i m  g o d i n a m a
      j a  s a m  f u k a o !

 Jedini pravi   p r o b l e m
      Hrvatske su  H r v a t i !

 Svim kučkama svijeta!
 N  e m a   B o g a ! ! !
 O v o  j e  r e k l a m a
      z a  K o n z u m
!
 O t k a z !
 M a j m u n   majmunski
      ž i v o t    s l a v i

 N i s a m   j e b o ,
      č a s n a   r i j e č !

 O p e t   n i s a m  u  modi
 A j m e !   M o j a   k ć e r
     i m a   d e č k a !

 D a   l i   s a m
     d o v o l j n o   m u š k o ?
 M i l i t a n t n i   p u š a č
 Ne  p r i h v a ć a m  svoje
      m i š l j e n j e ! B a r  n e
      j e d n o g l a s n o !

 D a   č u v a m   ž i v c e ?
     Za KOGA ?
 O d l u č i o   s a m   s e
      s v i m a   z a m j e r i t i !

 Z a š t o   t e s t o v i   I Q
     n i š t a   n e   v r i j e d e?

 A k o  m i s l i t e   d a  j e
     K o l o   s r e ć e   s a m o
     d o b r a   z e z a n c i j a...

 
Blog
srijeda, ožujak 2, 2011
 

A meni rekli nema više Jugoslavije, nema Tita, nema bratstva i jedinstva. Dobro, Jugoslavije nema, zasad, makar mi se ovaj termin Zapadni Balkan ne čini ništa drugo nego ružnije ime za istu stvar, ni Tita više nema, ma koliko ga, sve brojniji, danas zazivali, ali zato bratstva i jedinstva ima. Ja sam ga lično vidio. I moja mlađa kćer. 

Ne zajebavam se.  Prije neki dan svratili mi do Novog Sada. Prelazimo granicu kod Iloka. Ili kod Bačke Palanke, ovisi s koje strane bratstva i jedinstva gledaš. Oko osam navečer nema žive duše na graničnom prijelazu.  Pružam putovnice nezainteresiranom policajcu. - Prometnu knjižicu vozila molim.

Pružam mu je i okrećem se prema kćeri: - Ovdje nas svaki puta traže... – ne stogoh reći jer mi frajer, ma ustvari pandur, vraća sve dokumente i sretan put mi i zatvara onaj prozorčić i ja puštam kuplung i...  – Ovdje nas svaki puta traže prometnu, jebo ih BMW da ih jebo! – dovršavam ja misao, samo bez ovoga jebo, pred kćeri upotrabljavam finije izraze. – A ovaj je nije ni pogledao, prije mi ju je vratio nego sam mu je dao. – promrmljam, još uvijek na hrvatskom. Vozim preko mosta, mislim da se taj zvao most bratstva i jedinstva,  na početku mosta znak. Netko sprejem preko znaka napisao TITO. – Ej, sprejem pošarao znak dvadeset metara od granice, svašta ljudima pada na pamet. – komentiram ja, a kćer se smijulji. Dunav je prošao ispod mosta, a mi preko njega i evo nas na srpskoj obali.  Tom policajcu dajem pasoše i pozdravljam tečnim vojvođanskim otezanjem: - Dobro veeče! On me odmjeri, odzdravi jednako tečno otežući i nakon provjere pasoša zatraži i on...  saobraćajnu. Ja mu je pružam, a on kaže: - I zeleni karton molim. - Unutra je – kažem ja glasom koji sugerira da se podrazumijeva da je zeleni karton unutra. On se nasmije i kaže: - Nije - i otvori onu prometnu alias saobraćajnu... stvarno nema. – Kako nema? – pitam ja onako za sebe, jer je nemoguće da je nema, pa preko dvadeset godina tu stoji i uvijek je ima. Pruži mi je on natrag, ja je otvorim kao da će se čudom možda ipak pojaviti. Nema! - Dodaj mi onaj fascikl sa policom osiguranja - dobacujem kćeri, možda je tamo ostala, iako znam da nije, putovah od registracije trideset puta, tražili me već.. – Znate, ako nemate zeleni karton, moraćete da platite za mesec dana osiguranje, ne može manje, a to je 120 evra. – Ma imam. – samouvjereno odvraćam ja – Samo momenat da ga nađem.  – Dobro, samo kažem ako nemate... – Ma imam! - odlučno mu odbrusim na trenutak uperivši pogled prema njemu, pa nastavim prekopavati po malom i velikom pretincu, znajući da zeleni karton nije ispario, iako mi u tom momentu nije bilo nimalo jasno kako to da nije u prometnoj. Dok sam ja prekopavao i kada se već javljala prva sumnja da ga nekim čudom neću naći, pandur me zamoli da sklonim auto malo u stranu i da polako potražim. Što da se mičem, pomislih, pa psa nema ovdje, ali naravno poslušam ga. Nakon pola minute, evo ti njega: - A koliko vam je hitno da idete u Novi Sad?  - Ma nije mi hitno, bili smo u Vinkovcima, mala je imala državno prvenstvo u judou, pa samo usput da svratimo do prijatelja kada smo već tu. – Mogu ja da pozovem čoveka da vam uradi zeleni karton, ali to je 120 evra, ne može manje od mesec dana. – Ma kakvih 120 evra, ne moram ja u Novi Sad, čekajte da nađem.

 Sad počinje drugi čin. Sve sam pretražio i nema! Svi moji prijatelji u Novom Sadu, kojima sam te večeri i sutradan pričao ovo, u ovoj fazi priče su znali gdje je zeleni karton. Ja naravno nisam. Samo sam znao da ga nema i da je to stvarno čudno. Izađem iz auta i raširim ruke: – Ništa, nema ga, ovoga puta nećemo u Novi Sad – kažem mu još uvijek u nevjerici da je moj zeleni karton netragom nestao. - E pa ako morate u Novi sad... – Ma ne moram, nije važno – prekinem ga – Drugi puta ćemo, ionako smo usput, bili smo u Vinkovcima, pa...  – Ma čekaj šta si nervozan, pa ako moraš  u Novi Sad.. – Ne-mo-ram! – E sačekaj da ti kažem, nemoj da si nervozan i nemoj preglasno, ne mora da se čuje – pogleda me vrlo simpatičnim pogledom i očima pokazujući prema kućicama. Ma uopće je bio vrlo simpatičan, podsjećao me na jednog pandura iz nekog srpskog filma, ne mogu se sjetiti kojeg. – Dobro - slegnem ja ramenima – Recite - ne prelazim ja na ti. – Vidi, ako si spreman da počastiš možeš da odeš u Novi Sad i večeras, ne moraš drugi puta. – Koliko? – sjetim se ja da smo se najavili i da je domaćica spremila večeru, onako kako srpski domaćini to znaju, pa ajd da nisu džabe spremali.  – Pa koliko možeš – nasmije se on, opet vrlo simpatično. - 20 evra – ispalim ja ne razmišljajući jer nisam vičan takvim situacijama.  – Dobro vidi, ti sad lepo sedneš u kola, staviš evre, al' da pojačaš, da pojačaš i... – Ma ne mogu ništa da pojačam, razmašem se ja rukama, i ovo mi je previše, ionako ni ne trebam u Novi Sad, mi smo bili u Vinkovcima... – Ma dobro, nemoj da si nervozan, u redu, ajd smiiri se – popravi on onu šapku – dakle, staviš evre u saobraćajnu, u redu, ne treba da pojačaš, i lepo dođeš do kućice, ja ću tamo da budem, kao našao si zeleni karton i ideš za Novi Sad. Jel u redu? Kimnem glavom.

 Bilo je sve kako je rekao. Sjeo sam u auto,  kćer mi je iz pretinca dodala novčanik...... i došao sam do kućice. Aaaa, našli ste zeleni kaarton – iskrevelji se onako zaista simpatično i vrati mi prometnu lakšu za onih 20 eurića. Ja sjednem u auto i da ću po gasu, kad mi maše neki tip. – Šta sad taj hoće? – otvorim prozor. – Policiju ste prošli, carinu niste – kaže on iritantno se cereći. Ja iznerviran zbog otimačine 20 eura izađem van: - Jel trebate i vi zeleni karton? Onda me on ozbiljno pogledao, pogledao je i gepek pun kimona i ostalih ozbiljnih rekvizita i odmahnuo rukom. Vratio sam se u auto, dao gas, kćer je prvo smiješeći se rekla: - Ju, kako si mu se iskezio – a onda ozbiljnije pitala: - A kako je onaj policajac znao da nemaš zeleni karton prije nego je otvorio prometnu?

 Treći čin je kratak: Ja kočim, recimo pedeset metara nakon granice, nasred ceste, i shvaćam! Vraća mi se slika, znam da je tako bilo i hvata me bijes. – Uzeo mi je naš pandur! – viknem dok mi se kroz glavu vrtio film: Ja mu dajem prometnu, on je uzima, ja ne stižem kćeri reći niti dvije riječi i on je vraća... E jebiga, al su uvježbani. – Tata, a kako je ovaj policajac znao da ti je naš uzeo? – Ma daj dijete...

 20 eura za bratstvo i jedinstvo? Nije puno, samo kad bi palilo dalje od njihovih džepova.

.

NeMresBilivit @ 08:20 |Komentiraj | Komentari: 40 | Prikaži komentare
 
Index.hr
Nema zapisa.